Naslov bloga: O meni i mom zivotu...O mojoj svrsi
Prvi put je to bilo sa jako dobrom drugaricom. Znas onu pricu, slatka devojka koja ima ne tako super zivot i koja je uvek sa pogresnim likovima koji je varaju. Nisam uvek to osecao prema njoj... A mozda i jesam ali jednostavno nisam bio svestan toga. Kad sam je video sa njim, tada sam shvatio sta osecam. Zna ona ko je on kao i ostatak grada. I da je vara, ali mu se uvek nekako vracala. A ja, ja sam samo mogao da stojim tamo usamljen u senci i da tugujem. On je nicim nije zasluzio, tu divnu osobu, tog andjela koji zasluzuje sve najbolje na svetu. Dao bih svoj zivot za nju, svoj poslednji dah, svoju dusu i srce... A ona je sa njim. Sta ja tu mogu? On je "mangup" a ja samo obican decko koji je mozda malo previse dobar... Ko to jos ceni... Ali ... Proslo je dosta vremena dok nekome sve ovo nisam rekao. Ubedjivali su me mesecima da joj priznam sve, da joj kazem sta osecam. Kako? Pa rizikujem da se srusi ceo moj svet. Ona je za mene sve, svrha mog zivota....
Ali posle duzeg vremena sam shvatio, u pravu su. Ako samo sedim i cekam cudo zavrsicu sa glavom u rukama...Pozvao sam je na razgovor. Dok sam isao u kafic, srce mi je lupalo...Zar cu zaista to da uradim. Kako? Kojim recima? Kako da joj objasnim zasto sam je izbegavao mesecima... Seli smo. Mucao sam na pocetku, ali ubrzo kad sam joj rekao "...stvar je u tome...da te volim..." pao mi je kamen sa srca. Otvorio sam joj se. Dojavola nikada se ni jednoj devojci nisam tako iskreno otvorio. Rekao sam joj sve... Koliko mi samo znaci, koliko je samo volim, da bih posvetio svu moju energiju za njenu srecu, imala bi svu moju podrsku, oslonac i nikad je ne bih prestao voleti. Ni za pet, deset niti sto godina jer to sto ja osecam to je vecno... Imala je svojim nedoumica, sumnji. Ali kada je shvatila koliko sam ozbiljan, da sve to zaista mislim, tada mi je rekla nesto sto nikada necu zaboraviti: "Bojane trebao si mi to ranije reci. Da si mi to rekao bili bi sigurno zajedno. Ali moj zivoj je sjeban i sada je suvise kasno."
Moj svet se srusio. Proslo je 10 godina od tada i dan danas ne prodje dan da ne pomislim na nju. Ni jednoj nisam mogao reci "volim te" sem njoj. Sta je bilo dalje? Napravio sam VELIKU pauzu i tek onda nastavio dalje. Onda je dosla jedna, pa pauza, pa druga, pa pauza, treca... Sa svakom sam pokusao da prozivim tu jednu osobu. Ne znam...Mozda je to i greska, ali svaku sam cenio, postovao, ljubio kao niko drugi, nikada povredio i niti varao. Ali one jesu. I to sa kojekakvim djubradima. Poslednja se vratila narkomanu koji ju je tukao. Eto samo tako.. Izabrala je njega preko mene... To je za mene vrhunac nadnerealizma, surovosti i trulosti ovog zivota. Mozda sam i proklet za svu dobrotu koju sam cinio...A i dalje ne prestajem da mislim na tu jednu... Depresija? Pf prevazisao sam davno tu smesnu rec. Ono sto ja svaki dan osecam ne moze da se meri ni astronomskim jedinicama.
Onaj osecaj neverovatne, nestvarne i nezamislive ljubavi koja nikad nece biti ostvarena, gde ce svaki dan da bude siv kakvo god da je vreme napolju. Pojavi se tu i tamo neka interesantna osoba sa onim sjajem u ocima koji je odvaja od ostalih. Ali to je uvek nekako osudjeno na propast... Jer ja sam samo obican i normalan decko a ko to jos zeli... Sreca pa imam jako dosta dobrih drugova i prijatelja koje toliko volim. Ali ovo sam ja i ovo je moja prica koja nema srecan kraj i ne zavaravajte se ako ga cekate. To je ono cega se najvise bojim, a mozda i predugo...