Naslov bloga: Sjaj iskrenosti

Nekada se u ovim našim krajevima, uzanim i brdovitim, govorilo kako ti samo uspeh ne mogu oprostiti. Sada je to malo drugačije. Ostala je okosnica te misli, ali je misao proširena za još nekoliko reči. Ne bih ni hteo da je definišem, jer iskreno mislim da je nemoguće pronaći konačan sklop, a da nešto ne izostavim. Zato ću to pokušati na drugačiji način da pojasnim.

     Čovek je rođen kao jedna ličnost, a godinama se njegova duša oblikuje. Postoji beskonačno mnogo faktora koji utiču na to isto oblikovanje i teško ih je nabrojati, a da ih sve ne poređaš u hiljadu i jednu knjigu od više stotina strana. E sad, nezadovoljstvo samim sobom je jedan od najvećih problema duše koji uvek implicira veće probleme od tog koji je, u korenu, sam po sebi, veliki. Kada je čovek nezadovoljan samim sobom i okruženjem čiji je on zapravo deo, postaje zavidan. Zavidan je reč koja sve sama kaže. Nekakvo tužno zlo kojeg da nema, čitav svet bi bio obojen još nekim svetlim bojama. Bojama koje prečesto nedostaju da upotpune naše živote još većom srećom i ljubavlju. Zavist je bolest duše koja se izgubila u svetu nepodnošenja istine. Svaki zavidan čovek je bolestan. Ne računam one male, sitne čarke kada si nekad ljubomoran na brata što ima lepše patike, one baš koje bi ti voleo. To nije zavist. I ne pričam o tome, naravno. Pričam o onoj užasnoj bolesti koja uništava naš divan svet kom težimo, obojen sa još nekoliko divnih, sjajnih boja. Nije bitno kojih, samo da su boje i da ih ima što više. Ta zavist rađa mržnju. Mržnju koja je uprena ka onima koji u čoveku koji mrzi bude zavist. Dakle, on mrzi onoga koji, kako je on uobrazio, nosi ono što pripada njemu, a to nije mogao da poseduje zato što se opredelio da bude zavidan i nikada to nije umeo čak ni da sakrije. Nije želeo da potisne. Da pobedi. Da se izleči. Dakle trudio se pre da bude bolestan nego izlečen. Njegova bolest zrači tom užasno teškom energijom i nosi uvek jasnu poruku. Da je zavidan i da to niti može da sakrije niti želi da se izleči. Samim tim čitav svet ima problem zbog nekih ljudi koji utiču na isti svojom tvrdoglavošću, da svoju bolest ne žele da leče. Ne žele da je potisnu. Nije da ne mogu, oni ne žele. Kao da smo mi ostali dužni da ih gledamo i slušamo, ne daj Bože, plašimo ih se. A oni bi to bajno želeli. Oni bi to baš onako jako želeli. I više od toga. Oni čak sanjaju da se mi njih plašimo. A u suštini ne shvataju da su oni ljudi koji su zavidni, najplašljiviji. Da su svi drugi ljudi koji nose istinu i istu šire je, najjači. Najjači, jer nemaju šta da sakriju. Najjači, jer je istina koren svakog dobra, jer čovek koji zna da nije pogrešio ustvari jedini je sto posto siguran u sebe. Čist pred samim sobom, a tek onda pred svima ostalima. Ukoliko dođe do sukoba između zavidnog i nezavidnog pobedi uvek iskrenost tj. istina. I u tome je najveća pobeda.

     Ne boje se da li su nešto pogrešno rekli ili da li su se nekom zamerili. Ne mogu da pogreše. Iskrenost uvek sija lepše i od sunca. Sija i zrači čistom energijom koja ne peče ni ne boli. Ona leči i uvek nosi poruku koja nema ničega sem istine. Što pre to shvatimo, sve će oko nas biti lepše. Sa istinom u korenu našeg stava i svim iskrenim postupcima uvek ćemo te zavidne i loše pobediti. Nećemo im nikad ostaviti ni tračak nade da se njihova zloba u našim očima može zadržati više od nekoliko sekundi. Ona može da bljesne i da pokuša da nas zaslepi, ali ako smo svesni da je istina jača od svega, onda nam je strah nepoznanica. Onda nam je bojazan samo da ćemo izgubiti nešto što je nerealno. Onda nam ostaje samo osmeh i čista savest. I miran san. Zar ima nešto lepše od toga?

     Dakle, oni koji su zavidni, oni ti ne mogu uspeh nikad oprostiti. Vraćamo se na ono staro, sa početka teksta. Nikad ne mogu i tačka. Možeš sa njima pričati, objašnjavati im, ali ništa dobiti nećeš. Samo problem. Nemaš ti zapravo ništa sa njima ni da pričaš. Sa njima je sve u startu ispričano. Oni mrze to što ti imaš i taj tvoj uspeh pripisuju sebi, jer po njima oni ga nisu doživeli, jer nisu imali sreće. Sve ostalo ih ne interesuje. Tvoj uspeh je ustvari njihov uspeh koji oni u nedostatku sreće nisu mogli da dožive i zato što si ti doživeo oni nošeni na krilima svoje potajno omiljene bolesti, moraju tebe i tvoj uspeh mrzeti. I nikada ti ga neće oprostiti, po cenu da se sa tobom kolju oko toga. I onda dolazimo na finiš i samu poentu teksta. Spremni su da se kolju zbog toga. Dakle, rekao sam, nekada je bilo ono da ti ovde samo uspeh ne mogu oprostiti. Sada je mnogo čega drugoga pored toga, a najbitnije od svega je činjenica da su ti koji ti ne mogu oprostiti, ili bar jedan deo onih, najupornijih u toj ludačkoj uobrazilji, spremni da se sa tobom kolju zarad svog lečenja, svojih frustracija i kompleksa. Oni nisu svesni problema koji mogu proizaći iz te celokupne konfuzije i samo gledaju pravo ka meti koju su oni uobrazili i nisu ni sami svesni da ih je bolest obuzela i pretvorila u nešto što možda nisu bili i samo zarad ispunjenja sebe i umanjenja bola koji osećaju u duše i zbog svoje zavisti, oni hrle ka tome da sruše izvor svoje bolesti. Nekada su pokušavali to splektarenjem i svi raznolikim činiocima koji su bili maltene nevidljivi,a danas, danas ne prezaju ni od čega. Spremni su da se kolju i tu stavljam tačku. Ne želim više da pričam o tome. Želim samo da napišem da se treba čuvati i verovati u sebe i u samo određene, dobro proverene ljude. Odane i one koji te sigurno bezuslovno vole, kakav god da si za njih. Samo tim putem i u takvom okruženju možeš biti uspešan i nedodirljiv. Sve ostalo je put u propast.