Naslov bloga: Priznanje...
Pesnik sedi u praznoj sobi,
i pise pesmu o tebi...
Lazem. Nisam ja nikakav pesnik...
Zasto?
Pesnik poredi sa prirodom, emocijama, bojama...
Sa mesecom, vetrom, zvezdama, snovima...
A ja?
Ja ne mogu porediti nista sa tobom.
Jer ne postoji nista tamnije
i tajanstvenije od ociju tvojih.
Pogleda misticnih, dubokih od kojih
drhtim... Padam... Boze sta mi je.
I usne tvoje crvene...
Ne znam... Ne mogu.
Crvena su svetla nocu
i sunce koje zalazi polako...
Opet ga ne mogu porediti tako lako,
sa usnama tvojim, onako kako hocu.
I kosa tvoja koje talasa
na vetru koji sapuce vani...
Ma kakva mora, kakvi okeani.
Ne mogu se porediti.
Lice tvoje blago u koje gledam slepo.
Prepuno dobrote, prepuno mira.
Kad ga gledam najlepsa muzika svira
Nijedna muzika ne svira tako lepo.
Na kraju i tvoja dusa cista,
zbog koje se odricem apsolutno svega.
Odricem se svetinje, odricem se neba!
Jer ne moze da joj poredi nista.
Ne mogu... Nema tih reci...
Nisam ja pesnik.
Priznajem...