Naslov bloga: a koji ce mi djavo zapravo?!

Samo da prijavim – izgubila si opkladu! Rekla sam ti da će jednom ukapirati, pa makar i ovolike godine prošle. Ne kažem, ima ljudi koji shvate odmah, ali on je od onih sporijih. Al’kad ukapira – ukapirao je za sve pare!

Kad sam se tamo krajem prošlog veka lomatala da mu objasnim da postoji zadovoljstvo u tome voleti samo jednu osobu, i da nije strašno reći joj to – gledao me kao da sam na teveu uključila kurs lužičkosrpskog. A u stvari, nije još bio dorastao… da se koncentriše.

Dobro, istina je da se ja koncentrišem malo brže nego većina vas. Ja kad hoću – a uglavnom hoću, očas posla uspem. Kad krenem na spavanje, prvo napravim toplu misao, ubacim u nju ono što mi se od tog nekog najviše svidelo, pa tek onda uskočim u krevet. Ujutru tu istu „misao“ polako izvlačim ispod kože, da ostane tu da me čeka. Može on da bude kakav hoće, moja koncentracija je jača. To sam pokušavala da ga naučim. Teško uči, ali ja sam uporna nastavnica. Progutam kad vidim da mu se nos sam oko glave okreće kad pored nas prođe dekolte. I kad ga na svakih pola sata zove po neka „drugarica“, a razgovor završava sa „ljubim te“. Računam, objasniću mu ja već da u meni ima sve ono što njemu treba. Tiha voda roni stene.

Ma ja sam, bre, toliko ušla u njega da sam uspevala da mi ne smeta ni njegov zagušljivi parfem. I ne samo to – nego mi čak krenu trnci niz vrat kad to smrdljivo čudo osetim na slučajnom prolazniku.

Pa dobro, zeznula sam se što sam mu to ispričala. Nekako me pogledao kao da sam opsednuta njime. Nekako, kao da mu je bilo tesno, k’o vazduh da mu fali.

Posle mi doneo knjigu Ane Gavalde „Voleo sam je“! To je valjda bila poruka, šta znam. Otad sam mu i ja postala „drugarica“…

Pa zato sam i smela da se kladim. Ko će bolje da ga posavetuje od drugarice? Ko će bolje da ga sasluša, da mu podmetne rame za plakanje, i to?

Glupo mi bilo da te ošišam za opkladu dok ne budem sigurna, zato ti nisam odmah ispričala… Traje to već neko vreme. Al’sinoć sam shvatila da je shvatio.

Sve što sam sanjala, doneo mi na zlatnom poslužavniku. Kaže, mnogo je razmišljao, i sve sam bila u pravu. Kaže, ja sam jedina koja ga je ikad razumela. Kaže, jedino mu moje telo odgovara. Kaže, dok je bio mlađi mislio je da se jede sve što leti, i da on mora od svačega po malo da gricne. A sad je shvatio – suština je u nečemu drugom… Kaže, sigurno je u pitanju neki karmički spoj koji je u ovom životu morao da se nastavi, i – udahni sad duboko – to što smo mi uspeli sada da osetimo, to je motiv da se živi, i treba da se poštuje, nekako na kosmičkom nivou!

————————————–

Šta ne kapiraš? Ne delujem ti dovoljno srećno? Misliš, umorila sam se od čekanja?

Ma jok… nego, gledam ga nešto i pitam se… a koji će mi đavo, zapravo?!