Naslov bloga: Brod

Jedno je sigurno: moraš biti jak. 

    Mislio sam da će promena navika, restauracija karaktera, okretanje ka novim ciljevima, uz maksimalnu dozu upornosti, promeniti pravac ovog odavno bušnog broda, koji je nekako jedva ostajao na površini mnogo godina unazad. Teških godina. Tonuo je lagano pa se vraćao gore, poput neiskusnog plivača kojeg savladava umor nakon par sati plivanja daleko od obale.

Svaki metar ka boljem, teži je. 

    Koliko god čvorova, koliko god tih teških metara, koliko god borbe sa besnim monsunima, koliko god nekih novih, nepredviđenih dešavanja (o kojima sad ne mogu ni pisati jer će nas tek iznenaditi), svejedno je za taj brod koji, iako se bori, spasa mu nema dokle god se bude obazirao na sve što će mu se na putu dogoditi.

    Svestan moraš biti da ukoliko se ne usresrediš na popravku broda, ukoliko ne odbaciš sve halucinacije o negativnim predosećajima, ukoliko ne prestaneš da razmišljaš o novim nevoljama koje će se neminovno desiti, taj brod će i dalje lagano tonuti i nestajati, prvo na sekud ili dva sa površine. Zatim će se njegovo tonjenje vremesnki produžiti na par sekundi, pa nakon nekog vremena na više desetina sekundi i onda će posle nekoliko dana takvog sablasnog ronjenja, jednostavno zauvek nestati ispod vode.   

    Mislio sam da je samo zameniti kapetana i par članova posade rešenje. Mislio sam, ako grešiš i ako si svestan svojih grešaka, da je rešenje da promeniš šemu po kojoj ploviš. Mislio sam da je samo bitno da isploviš iz luke. Mislio sam da je taj put, makar bio na trenutke i pod vodom, onaj koji je u celoj priči najbitniji. Dakle mislio sam da je bitno samo isploviti i ploviti. Mislio sam ja izgleda o mnogo toga, ali teško da sam išta znao o putovanju brodova. A mislio sam da znam. Bio sam ubeđen da znam i prečesto sam bio više nego ubeđen da najbolje znam.

Sada znam samo jedno: da moraš biti jak. 

    Da i kad rešiš da promeniš mnogo toga, najbitnije je da ploviš samo pravo. Da postaviš svog čoveka za kapetana i svoje ljude za posadu, makar bili prosečni mornari, neka budu samo dobri, odani i pošteni ljudi. Da čuvaš svoj plan daleko od očiju svih. Da ga kriješ kao baka pitu dok svi unuci ne sednu za sto. Da se stalno smeješ i da, iako osećaš neku nevolju, i dalje se smeješ samoj toj pomisli da se nevolja može naslutiti. Da čekaš pravi momenat kada ćeš dodati gas i kad on dođe, kada ga sigurno osetiš, da tad pojačaš tempo i ne staješ. Ne okrećeš se iza sebe, ne slušaš šumove talasa, galamu posade, ništa ne slušaš. Samo ploviš maksimalnom brzinom. I dalje sa osmehom. Moraš biti jak da bi sve to organizovao i na kraju dočekao. Sa osmehom dočekao tih par minuta miline, koja je došla kao nagrada za tvoju upornost, organizaciju, smelost, hrabrost i tvoju smirenost, da sve što je pokušalo da te utopi, da sve to što je pokušalo da te sa tog puta preusmeri, jednostavno izbegneš. Da budeš jak, sa osmehom na licu da pobediš samoga sebe, jer si i sam sebi na tom putu neprijatelj, onaj isti koji ponekad kaže „ajde odmori se ili nađi drugu zanimaciju, nije ovo za tebe“. Zapravo pobeda nad samim sobom je za mene uvek motiv broj jedan, motiv koji ne može dati bolji dokaz tvoje pobede nad bilo čime.

Siguran sam samo jedno: moraš biti jak.

M.N.