Naslov bloga: Odlazak
Sećam se da sam prvog dana svog odlaska, osećao nekakvu čudnu milinu koja mi je bila bliska kao da sam je čitav život negde u podsvesti susretao. To samo putovanje u nepoznato nije u meni budilo nikakav strah, jer kada ti se smuči da se godinama čauriš gde ti mesto nije, svaki odlazak ti bude drag, a kamoli onaj koji si dovoljno dobro isplanirao. Iako, ništa ne bude baš onako kako si ti zapravo hteo, svejedno… Ti si otišao i tog momenta napravio najveći korak. Isti onaj korak koji mnogi sanjanju, a ne mogu ga napraviti. Ne mogu iz više razloga.
Nisam se latio kucanja zbog drugih. Ko još mari za to šta su drugi mogli ili šta nisu mogli. Ono što se tebi snilo nikom drugom nije milo. Ne daj da te drugi inspirišu, ne daj da ti drugi kazuju. Ne daj nikad da drugi upravljaju tobom, jer da su znali sa nekim upravljati upravljali bi sobom. Šta ćeš im ti pored sebe samih, sem da leče ono malo kompleksa ili da svoju sujetu hrane lažima da su bitni u tome kako znaju tebe na pravi put usmeriti.
Put je uvek put ka istini. Dakle, uvek se na bilo kom putu dozna nekakva istina i ništa sem istine. Ne možeš putovati prijatelju i saznati laž. To je nemoguće. Ni da je ta ista laž ona dobro sakrivena, upakovana i namirisana, najskupljim parfemom. Ne možeš, kažem, nemoguće je. Svaki put je nova istina i svaki put je sastanak sa sve većim i većim, težim i težim istinama. Istinetinama.
Govorih vam ja o svom prvom odlasku. Sećam se dobro, padala je nekakva sitna kiša, toliko sitna da sam na trenutke ispružao ruku da vidim da li to ona uopšte pada ili sam ja to umislio. Ne, ne osećam je. Dlanovi su mi za sekund bili mokri. Vratih ih u džep i nastavih da hodam. Tu oko mene su sve ljudi koje nikada pre nisam video. Kameni pločnici koje gazim hladni su, osećam ih kroz te moje debele đonove, ali iako su hladni meni su nekako mili i bliski. Dragi su mi ti koraci; imao sam osećaj da mogu pešačiti do kraja sveta i nazad.
Čudan je taj osećaj kad možeš sve i odmah. Fatalno je divan. Plesao sam svoj čuveni ples koga se rado podsetim na ovakvim mestima, jer negde kući i oko kuće tako, zaista, ne znam plesati. Leteo sam po tom pločniku, poskakivao , okretao se, klizao i puzio na trenutke. Sve sam želeo na njemu isprobati, jer sam ga toliko noći sanjao, toliko sam se jutara budio, a da mi je on prvi padao na pamet. Toliko sam se nedelja samo o istom zanimao, u mom mozgu koji ima te specijalne odeljke za ljubav prema pločnicima slobode. Mogao bih vam godinama pisati o tom mom prvom odlasku, o toj slobodi uma koja se ne može tek tako esejom dokazati. Mogao bih, ali nemam nameru da vas o tome davim, niti imam želju da pokušavam da dokazujem nešto što se samo prisutnosti može dokazati. Reći ću vam samo da odlazak od klasičnog u meni uvek budi adrenalin koji se ispoljava čak i na najobičnijim pokazateljima. Adrenalin koji je tih momenata javan i istinit poput neba koje je jedino granica. Treperi u meni i sija nekom aurom sreće koja stvara osećaj neograničenog uzbuđenja i gori kao najveća baklja.
Odlazak uvek u meni budi arhipelag svega onoga što ja želim, potajno ili ne. Podsveno ili svesno. Uvek kada odlazim od kuće odlazim sa smeškom, jer to uzbuđenje koje u meni gori, tada ne može da se sakrije. Znam da me tamo negde čekaju moji pločnici slobode, koje drugi možda neće razumeti, ali opet oni znaju da moj osmeh ne laže i da sam srećan. Oni koji te vole, kada vide da si srećan, srećni su i oni zbog toga. Zato me ne sputavaju i samim tim vole te moje pločnike.