Naslov bloga: Miris punog meseca (priča iz jednog daha)
Sišla je niz strme stepenice. Vazduh je bio ustajao nalik onim u starom špajizu. Izraz lica joj je bio uplašen, a u svoju senku je gledala kao u najvećeg izdajnika. Zapravo sve joj je smrdelo na izdaju. Sve sem tog ustajalog vazduha. On je bio čudan, ali samo zato što se odatle nije pomerio danima. Izašla je iz te stare zgrade, ne okrećući se. Dan je bio sunčan a grad prazan. Nedelja je, ona ista koja se u ovako specifičnim mestima lako prepozna. Baš po tome što je retko sresti čoveka na ulici. Naročito ovakvoj. Staroj i zabačenoj. Korak joj je bio nesiguran. Poveće štikle proklinjala je dok joj se vetar igrao sa već raščupanom dugom plavom kosom. Na trenutak se okrenula, dok su joj se noge sudarale a srce lupalo poput motora starog traktora. Kao da je nevidljivim srednjim prstom rekla “ćao” ulaznim vratima od zgrade. Ulaznim vratima koja su vodila do njenog prošlog života. I njega. Velikog dela njenog već prošlog života. Ušla je u uski prolaz i nestala poput jakog vetra u ogromnoj kotlini. Mrzela je tu ulicu. Mrzela je taj prolaz. Mrzela je sve, a najpre njega. Mržnja je mirisala sve do reke. Zatim je pala noć. Crna poput crnog Arapskog konja. Samo je mesec dolazio lagano i nosio sve ono što uvek sa sobom nosi. Punu korpu svežih iznenađenja.
Na drugom spratu u stanu broj 7 bilo je mračno. Veoma mračno. Tišina je imala miris. Sve dok je nije preovladao miris krvi. Iza stare kožne fotelje moglo se nazreti telo muskarca, bar po špicastim cipelama. Iz toaleta je izašla žena ranih tridesetih. U levoj ruci je imala krpu a u desnoj telefon. Plakala je. Zavrnula je veliku crvenu zavesu koja se prostirala od poda do plafona, kao da je želela da je mesečina umije. Zvezde su sijale kao da su došle da isprate ovu nesreću. Njemu više nije bilo spasa. Ležao je tu kao nekakav svedok dugo čuvane tajne. Rupe od noža bile su jasne.
Ovaj mir i ovu tišinu niko ne može prekinuti. On spava večni san, a ona mu plače na grudima. Njene suze mu spiraju krv sa čela. Svesna je da je umro zbog njih. Zbog nje. Njegove ljubavnice. U ovom mračnom mraku njihove tajne jazbine. Talas stida postajo je sve jači. Ona je zajecala. Bolelo je što nije došla samo par minuta ranije. Možda bi sve sprečila. A zatim se okrenula.
Pogledom je tražila nešto. Zvuk smrti bojio je stan. Prividjala je. Gušila se. Zatim je otrčala je u kuhinju. Kroz glavu su joj prolazile slike njihovog prvog susreta na Dunavu. Dok su se ostale kolege zanimale oko lažnog razgovora, ona i on sedeli su na tremu. Gledali su u vodu i ispijali konjak. Voleo je da madjija žene. Ona je volela madjioničare. Nikad je niko nije tako lagao. Divila se tom milom glasu. I njegovim očima svakako. Kristalnosvetlo plavim. Ljubav je bila zabranjena ali moguća. Četiri godine su bili ljubavnici.
Uzela je dugačak sivi nož sa plastičnom drškom. Vratila se u sobu i legla kraj njega. Slike njegove smrti mutile su joj mozak. Gledala je u plafon, tako joj je bilo lakše. Nije bila u duši samoubica. Kažu da se takvi radjaju. Mesec je ušao u sobu. Imao je miris svega ružnoga. Zvezde su joj legle na obraze. Zamislila je da su negde daleko. Negde sami, na nekakvoj hladnoj plaži. Tamo gde ih niko ne vidi, gde ih samo pesak poznaje. Beli hladni pesak. Plafon joj postade tmuran i bol nekakva joj oduze ruke. Bol koja se poredi sa nekim teškim udarcem u stomak. Pomrači joj um i nestade sve sem beline. Ušla je tiho u smrt. Miris zamre takodje i zvezde. Mesec je sedeo na fotelji i smeskao se. Znao je čitavu priču i bila mu je više nego jadna.
Ulica je zaspala u tami. Predhodnih noći bilo je nekako življe. To je ta energija, kada utihnu jedan ili dva njena provodnika sve zamre. Osećaj, lepota, ljubav. Nestaje i meseca i zvezda. Nestaje života. I ono malo vazduha lagano se povlači do prve zore. A naredna zora nosi nove događaje. Sačekajmo je, jer uvek je pametnija od noći.