Naslov bloga: KAKO JA VIDIM SREĆU
Živim tu na tom mostu koji spaja moje želje i moje mogućnosti i potajno se nadam da sve ono što vidim nije to što ću ostatak života gledati. Jeste da je sve jasno vidljivo kao sunčano jutro bez oblaka, ali opet se nadam, jer šta je život bez nade, da je sve to sada tako i da će se okrenuti kao što se sve u životu okreće. Da će se jednostavno sve promeniti u roku od nekoliko minuta. Nekoliko minuta je dovoljno da se promeni bilo šta na ovom svetu, zato sam i uzeo tu mernu jedinicu za primer. Na šta god da pomislite i vežete tu istu misao za mernu jedinicu zvanu nekoliko minuta, videćete da je toliko zaista dovoljno da se promeni moj život, kao što ću ja ovo sve napisati za nekoliko minuta. I u tome što sam napisao, reći sve ono što ja želim da kažem. Biće kratko, ali opet jasno i direktno, kao što se i traži na ovom vašem, nevidljviovom konkursu života, da vam čovek za nekoliko minuta kaže sve što vas interesuje i na osnovu čega ćete saznati koje su njegove želje.
Dakle, želim da budem srećan.
Uvek sam u podsvesti negde zaturao želju da budem srećan, još dok sam kao mlad lelujao i smucao se kojekude, traživši nešto, ni sam ne znajući šta. Kasnije mi se često ta želja kao nekakva zvezda vodilja javljala, ali sam bio kod očiju slep. Viđao sam je u svim oblicima, sem pravog. Svaka vizija ili ideja, koja je zapravo bila šansa da se iz iste rodi sreća, meni je mirisala na sve sem sreće. Dakle, nisam znao nikad prepoznati sreću. Ko zna koliko mi se samo puta dogodilo da sam mogao napraviti drugi potez i biti srećan. Ko zna koliko mi se samo puta dogodilo da sam sreću odgurnuo kao nekakvu lošu naviku. Ko to zna. Znam samo da sam svestan da sam imao mnogo šansi i da jednostavno sreću nisam prepoznao. I sad se kajem.
Živim, kažem, na tom mostu koji spaja moju želju da budem srećan i moju mogućnost da budem srećan i znam da sam imao i želju i mogućnost mnogo puta tokom života. Sad sam svestan i sasvim siguran u to.
Sreća je kutak, ne dimenzija.
Sreća je kolač, ne čitava torta. Sreća je šraf, ne mašina. Sreća je samo jedna sitna, nevidljiva nit koja biva uočljiva onima koji je istinski žele pronaći. Sreća je toliko neprimetna da je, evo i sad možeš spoznati. Sreća je npr. što ja kucam ovaj tekst dok napolju greje sunce, dok se u meni rađa ljubav za životom, dok je sve u mom životu normalno.
Dakle, ja sam srećan i to ne vidim.
Sreća je nevidljiva torba puna sitnica koje te svakodnevno obraduju. Živi život. Ta torba ti je na ramenu. Tako treba da bude. Ja sam često tu torbu gubio. Ostavljao je na razmoraznim mestima. Nisam je ni čuvao,ni vodio računao o istoj. Znao sam je jednostavno negde usput ostaviti, ispustiti. Čak i zgaziti. Danas kada želim samo jedno, biti srećan, sećam se svega odlično. Svih grešaka. Obmana. Lažnih ciljeva. Loših navika. Svega što je uticalo na to da o toj torbi ne vodim računa.
Okrenite se. Pogledajte oko sebe. Oslušnite. Pomirišite. Vi ste srećni!